Роботско заваривање је употреба механизованих програмабилних алата (робота), који у потпуности аутоматизују поступак заваривања извођењем заваривања и руковањем делом. Процеси као што је електролучно електролучно заваривање, иако често аутоматизовани, нису нужно еквивалентни заваривању роботима, јер људски оператер понекад припрема материјале за заваривање. Роботско заваривање се обично користи за тачкасто заваривање и електролучно заваривање у високопроизводним применама, као што је аутомобилска индустрија.

Роботско заваривање је релативно нова примена роботике, иако су роботи први пут представљени у америчкој индустрији током 1960-их. Употреба робота у заваривању узела је маха тек 1980-их, када је аутомобилска индустрија почела да користи роботе за тачкасто заваривање. Од тада је и број робота који се користе у индустрији и број њихових примена веома порастао. 2005. године више од 120.000 робота било је у употреби у северноамеричкој индустрији, од чега око половине за заваривање. [1] Раст је првенствено ограничен високим трошковима опреме и резултујућим ограничењем за апликације високе производње.

Заваривање роботским луком тек је недавно почело брзо да расте и већ командује са око 20% апликација индустријских робота. Главне компоненте робота за електролучно заваривање су манипулатор или механичка јединица и контролер који делује као „мозак“ робота. Манипулатор је оно што покреће робота, а дизајн ових система може се сврстати у неколико уобичајених типова, као што су СЦАРА и картезијски координатни робот, који користе различите координатне системе за усмеравање руку машине.